Zamisli ovo: neko ti pošalje poruku da mu nešto treba — i ti odmah skačeš. Odlažeš svoje planove, menjaš ceo dan, brzo odgovaraš jer… ne bi da neko čeka, ne bi da neko misli da nisi tu.
Zvuči poznato?
Možda ti deluje kao ljubaznost, odgovornost, briga. Ali ako se ovo dešava stalno i instinktivno — možda je u pitanju nešto dublje. Možda je to kozavisnost. I još preciznije: kontrola maskirana u brigu.
Brzo reagovanje: kontrola ili ljubav?
Jedan od simptoma kozavisnosti jeste ta unutrašnja potreba da odmah reagujemo na tuđu nelagodnost. Kao da nam telo ne da mira dok ne „sredimo stvar“, dok ne pomognemo, dok se neko drugi ne smiri.
Ali zašto?
Zato što su mnogi od nas odrasli sa porukom:
„Daj sve što treba drugima. Prvo im daj šta im treba a ti kada stigneš.“
I tako naučimo da vredimo kroz to koliko mi značimo drugima, koliko nas drugi trebaju.
Majčinski instinkt ili strah da nisi dovoljna?
Ovo je posebno izraženo kod žena koje su i mame.
Možda si i ti ona mama koja sve predviđa pre nego što se dete i požali.
Ne puštaš da samo pokuša, da istraži, da pogreši. Ne zato što nisi dobra majka – već zato što u tebi odzvanja stari, tihi strah:
„Ako se opustim, desiće se nešto loše.“
„Ako ne reagujem odmah, dete će patiti – a to je moja krivica.“
Rečenice iz detinjstva koje su nas učile da ne verujemo sebi
Ako si odrasla u Srbiji 90-ih, velike su šanse da si čula rečenice poput:
- „Nemoj da trčiš – pašćeš!“
- „Prestani da plačeš, nije ti ništa!“
- „Pusti njega, ti si dobra, pametniji popušta.“
Zvuče kao briga, ali one su zapravo nosile skrivene psihološke poruke:
- „Nemoj da uspeš.“
- „Nemoj da osećaš.“
- „Nemoj da budeš važna.“
I sad, kao odrasla žena, možda:
- Preuzimaš odgovornost za sve oko sebe
- Brzo reaguješ na tuđu tugu, ljutnju, nemir
- Sebe spuštaš, samo da ne smetaš
- Kontrolišeš sve — jer ako ne kontrolišeš, osećaš se bespomoćno
To je kozavisnost.
To je pokušaj da kroz „biti korisna“, „biti dobra“, „biti potrebna“ — dobiješ dozvolu da postojiš.
Šta možeš da uradiš?
Prvi korak nije da prestaneš da pomažeš.
Već da počneš da primećuješ zašto to radiš.
Da se zapitaš:
Da li reagujem iz ljubavi ili iz straha?
Da li bih isto uradila da verujem sebi?
Šta je ono što ja POTREBUJEM sada?
Ako si se prepoznala, znaj da nisi sama.
Kozavisnost nije tvoja greška — to je naučen mehanizam preživljavanja.
Ali sada kada znaš, možeš da naučiš i nešto novo:
Kako da veruješ sebi.
Kako da brineš o sebi bez krivice.
Kako da pustiš kontrolu – i ostaneš živa.
Ako želiš da zajedno učimo kako se to radi, pretplati se na moj YouTube kanal ili mi piši – tvoja priča me zanima.